Subotnje popodne proveli smo u šetnji starigradom. Marcovsko sunce je nesebično zračilo pozitivnom energijom... osjećam da se baterije nakon duge i hladne zime konačno pune. Došli smo vidit taj spomenuti slavni izvor, izvor ki nas je puno put spasi od suše o kome su ispripovidane lipe priče. Fons magnus ki je očito puno nekomu znači kad ga je stavi u katastar još davne 1452. Mislim se koliko je to godišć.... ajme toliko godišć toliko bi nam toga gosp. fons magnus moga ispripovidat... a kad staneš dozgor njega, ćutiš ka da se inati, neće za inat niš reć jer su ga neki u šagume stavili i u ciment obukli ca je sasvin prirodno ruho (čitaj ruglo)... nakon toliko godišć, ma siguro i puno duže, a na kraju dospiješ u ciment! Prilazimo našem najvećem svetištu, doima se zapušteno kaj i naše duše. Raznobojnim najlonićima okitila je bura stoljetnu šumu. Nekoliko kada iz kupaonic odiše domaćom atmosferom ku upotpunjava miris friških baložic od ovce. Skladište građevinskog odpada na svetom mistu kazuje da nam je isti jako bitan čak štovanja vridan! Leše, kućice ili štalice za blago pune duha improvizacije su sve redom. Primjećujemo da je na svetištu živo... legionari iz pag2 i subotom su na djelu, vridne ruke se (trenutno) odmaraju uz propovid „tribalo bi vo... tribalo bi no“. Ono što mi je proparalo uši bila je propovid „tribalo bi vo bagerom skopat“! Molim se Majki Božjoj da nam prosvitli pamet. Mora se priznat da tucanik (ne stavjaj „za“ ispred molim te) u nutrašnjem djelu svetišta baš paše. Sve djeluje urednije a ruševina boje dolazi do izražaja. Strahopoštovanje osjećam u zraku i ni materijalno pa ga se nemore „u(ne)redit“. Nakon vih besed moga bi mene kikod „u(ne)redit“ mislim se. Pomalo tužno napuštam Sveto Misto žalostan jer nisan vidi nanki jedan simbol svoje crikve i vire - križ! jednostavno ga nima zadnji se skoturi sa zvonika a one od prije nosimo u sebi.
FONS MAGNUS
Subotnje popodne proveli smo u šetnji starigradom. Marcovsko sunce je nesebično zračilo pozitivnom energijom... osjećam da se baterije nakon duge i hladne zime konačno pune. Došli smo vidit taj spomenuti slavni izvor, izvor ki nas je puno put spasi od suše o kome su ispripovidane lipe priče. Fons magnus ki je očito puno nekomu znači kad ga je stavi u katastar još davne 1452. Mislim se koliko je to godišć.... ajme toliko godišć toliko bi nam toga gosp. fons magnus moga ispripovidat... a kad staneš dozgor njega, ćutiš ka da se inati, neće za inat niš reć jer su ga neki u šagume stavili i u ciment obukli ca je sasvin prirodno ruho (čitaj ruglo)... nakon toliko godišć, ma siguro i puno duže, a na kraju dospiješ u ciment! Prilazimo našem najvećem svetištu, doima se zapušteno kaj i naše duše. Raznobojnim najlonićima okitila je bura stoljetnu šumu. Nekoliko kada iz kupaonic odiše domaćom atmosferom ku upotpunjava miris friških baložic od ovce. Skladište građevinskog odpada na svetom mistu kazuje da nam je isti jako bitan čak štovanja vridan! Leše, kućice ili štalice za blago pune duha improvizacije su sve redom. Primjećujemo da je na svetištu živo... legionari iz pag2 i subotom su na djelu, vridne ruke se (trenutno) odmaraju uz propovid „tribalo bi vo... tribalo bi no“. Ono što mi je proparalo uši bila je propovid „tribalo bi vo bagerom skopat“! Molim se Majki Božjoj da nam prosvitli pamet. Mora se priznat da tucanik (ne stavjaj „za“ ispred molim te) u nutrašnjem djelu svetišta baš paše. Sve djeluje urednije a ruševina boje dolazi do izražaja. Strahopoštovanje osjećam u zraku i ni materijalno pa ga se nemore „u(ne)redit“. Nakon vih besed moga bi mene kikod „u(ne)redit“ mislim se. Pomalo tužno napuštam Sveto Misto žalostan jer nisan vidi nanki jedan simbol svoje crikve i vire - križ! jednostavno ga nima zadnji se skoturi sa zvonika a one od prije nosimo u sebi.
