Sićan se kaj mali večernjih naninih i didovih pripovidanja kako je bilo noga puta. Dide bi zna razvest povjest u Kačićevom desetercu o poznatim i slavnim junacima iz vrimena borbe s Turcima. Culo bi se tiho ono škrebetalo od radija cigov zvuk sa kratkog vala ostavja dojam nestvarnog putovanja krez vrime i prostor. Ni bilo televizije da nam nametne sliku već je bila prepuštena našem doživljaju i mašti. Nana je imala lakše priče za laku noć mišajuć anđele i vile prizijajuć ih kao zaštitnike. U sobi, nidi na drugom podu stare kuće ugrad, u toplini krpatura na belon zidu osvitljenom blagim titranjem lumace odvijala se igra nestvarnih likova ka na filmskom platnu. Kad bi hitila nevera i zapuhala bura znala bi reć da su došli svi vrazi voga svita na nas. Ma ki nas je vo ureka, juta ga kuga umorila. Koliko je zapravo starohrvatskih mitskih bića spomenuto u te dvi rečenice... vile, uroci, mora, nevera, bura, vrazi. Sitin se lipe pisme ku su nan godimamin branili pivat i radi ke su mnogi patili A ZAC:Oj ti vilo, vilo Velebita,
Ti našeg roda diko,
Tvoja slava jeste nama sveta,
Tebi Hrvat kliko:
Ti vilo Velebita,
Ti našeg roda diko!
Živila, premila,
Živila, premila,
Živila, oj premila,
Ti vilo svih Hrvata!
Velebite, vilovito stijenje,
Ja ljubim tvoje smilje.
Ljubim tvoga u gorici vuka,
I onoga - Ličkoga hajduka.
Ti vilo Velebita
Ti našeg roda diko!
Živila, premila,
Živila, premila,
Živila, oj premila,
Ti vilo svih Hrvata!
Lipo je sitit se svog djetinjstva. Covik ki se ne siti svog ditinjstva je nesretan covik.
Nesretan narod je onaj ki ne pamti i ne poštuje svoju prošlost.
